Mislim da svako od nas nosi duboko u sebi neku nezaboravljenu i istovremeno nezavršenu ljubavnu priču koju, nekim razlogom, s vremenom zatrpa duboko u sebi. A onda, samo odjednom, u trenucima razočarenja, ponovljenog promašaja ili životnog pada, ta priča ispliva na površinu i zapitaš se po ko zna koji put da li je moglo biti drugačije?
Znam da znate jako dobro da nam se nezavršene priče stalno vraćaju. Valjda nam se vraćaju jednostavnim razlogom nezavršetka. Prirodno je. Ponavljamo ih.
A kada se jedna priča vraća često, kada se ponavlja, lako može da nam bude životni lajt motiv. Da bismo taj čin izbegli, moramo ga razumeti kao znak upozorenja. To nas svest opominje.
Priča koja se ponavlja je opomena da nismo raščistili s njom i nismo izvukli potrebnu pouku. Vraća nam se jer će živeti u našim odnosima sa novim partnerima, sve dok je stavimo na svoje pravo mesto, odakle se neće nikada vratiti. Tek tada ćemo biti slobodni; bićemo sigurni da greške iz prošlosti nećemo ponavljati, jer će biti zauvek izbrisana iz gorkih sećanja.
Koliko god da ste izgubili ili ste povređeni - krenite što pre, i oslobodite se tog balasta od kojeg nikakve koristi.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---