To je bilo upravo, nekako, ovako, kaosada, oko jedne Nove godine.
1981.g. službovao sam na Golanskoj visoravni u okviru jedinica UN za nadgledanje primirja između Sirije i Izraela. Posle 6 meseci se naša misija završila i ja sam odlučio da zarađeni novac potrošim na jedno putovanje iz snova - taman je toliko koštalo koliko sam i zaradio. Želeo sam da proživim taj put jer je očigledno da u svakome od su nas utkani geni nekog od neprikosnovenih osvajača Sveta. Uostalom, to nije čudno jer su mi svi preci bili ratnici, sve koje sam poznavao nosili su uniformu, i ko zna do kojeg askurđela. A, evo i posle mene, i moja deca...
I tako smo krenuli iz Damaska turističkim karavanom ka indijskoj pustinji. Išli smo putem kojim je i Aleksandar Veliki pokušao da osvoji Indiju. Da, sve od Sirije, iz Alepa, pa na istok - "putem svile" - putem kojim su trgovci s iz Kine dolazili na Bliski istok i tu u Bejrutu trgovali.
Odatle je roba brodovima išla za Evropu.
Put je bio dugotrajan, ali užitak doživljaja prvog velikog putovanja karavanom kamila opčinio me je, obzirom da je bio prvi put u životu. Neki su se čak i vratili jer je temperatura bila jako visoka, a neki su tražili više predaha i više vode koja nam je stalno nedostajala. Posle nedelju dana, vođa karavana je učinio kompromis, pa smo više putovali noću a danju spavali i odmarali se ispod šatora ili po oazama. Veliki broj ljudi je odustao posle dve nedelje, iako su "debelo platili" taj put, a mi najuporniji i željni da stignemo do cilja naših predaka, ćutke smo podnosili neudobnost stalnim ljuljanjem jahanja kamila.
Jednog dana smo stigli u neku oazu, u kojoj nikoga nije bilo ispred trošnih i nespretno sklepanih nastambi. Nikoga, osim jednog starijeg čoveka koji je mirno sedeo ispred u hladu svoje kućice i gledao u pravcu istoka. Sedeo je, i kao da nas i nije primetio; kao da tuda i niko ne prolazi. Očigledno mu nismo bili interesantni, pomislih.
Naravno, mi smo iskoristili priliku da zastanemo, dopunimo zalihe vode i odmorimo se malo. Ali on je i dalje kao spomenik sedeo, i dalje uprtog pogleda u istu stranu.
Prišao sam mu i upitao ga šta on tu radi sam u ovoj oazi duhova jer smo brzo konstatovali da je selo napušteno.
Odgovorio mi je da čeka svoju dragu i pokazao rukom prema istoku, gde je otišla.
Potom je svaki dalji razgovor bio onemogućen jer se on jednostavno povukao u svoj svet tišine iako sam mu postavio niz pitanja. Shvativši da je zalud dalje pričati, ostavio sam ga da obitava u svom svetu. Protresao sam glavom i otišao da prilegnem i ja.
Put smo nastavili potom u pravcu planina gde se u jednoj tački on deli levo prema Tibetu, pravo prema Kini i južno prema Indiji.
Raskrsnice su očigledno mesta gde ljudi odlučuju o mnogim životnim stvarima. Tako smo izgubili i drugu polovinu koja je krenula putem Kine, a mi smo nastavili putem Indije.
Posle Mesec dana stigli smo do Indiskog okeana i tu ostali skoro koliko je i trajao ceo put.
A potom nazad.
I opet ista raskrsnica, ali sada više niko nije imao nameru da se odvaja jer izgleda da ljudi kada krenu prema svome domu mnogo ne kalkulišu. Što pre kući.
Tako smo posle skoro tri meseca ponovo stigli u onu oazu duhova.
Naravno da pogađate koga smo videli.
Ponovo sam prišao starcu i ponovo ga upitao: a šta vi tu još radite? - misleći da me se ne seća jer me skoro nije ni pogledao prošli put kada je rekao ono što mi je i sada ponovio:
- Rekao sam vam da čekam svoju dragu.
Opet sam protresao glavom i u nedoumici šta da mu kažem udaljio sam se. A šta bih uopšte da mu kažem kada me čovek nije ništa ni pitao, kada mu niko od nas nije ni bio potreban - jer on čeka svoju dragu.
Karavan je posle odmora uskoro krenuo.
Pri kraju sela sam se još jednom okrenuo i video ga kako i dalje sedi na istom mestu - čekajući svoju dragu
Dugo vremena sam još mislio o njemu, a onda me smiri jedna konstatacija.
Ako mogu žene da čekaju svog princa - zašto on ne bi mogao da čeka svoju dragu!?
Zar ne?
Car Lazar 1985 ©
(tekst je pod aut.pravom, ne možete da ga delite)

   I Z L A Z   

@ Lazar

---