Uglavnom razmišljam. Nema puno ljudi s kojima kontaktiram. A još manje oni s kojima komuniciram. Jednocifren broj. A tek one koje ja pozovem! Skoro se i ne sećam kada je to bilo zadnji put da sam nekoga zvao. Znate, postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje je nazivam "moji ljudi". To su ljudi s kojima mogu da pričam onako kao kada sam sam sa sobom. Smem sve da im kažem, a i oni isto. Svako ima pravo na to. Ima pravo na sve. Svako jako dobro zna šta je ok a šta nije. Jer kada stojimo jedno naspram drugog nema ega. Kao da si sam sa sobom. Svako od nas nasuprot je poput ogledala. Da, kao da pričaš sama sa sobom. A neki anđeo te usmerava. I sve one dileme ili nepoznanice i sve ono što nismo prošli u životu, sada tim novim pitanjem ili temom produbljujemo istovremeno i znanje i odnos, ali i istovremeno mi sami se izdižemo iznad svojih ograničenja. To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe. Ne, ne tražite ih po mrežama. Nisu tamo. Ali ih možete videti svakodnevno prolaze pored vas. Svi ti moji ljudi su po nečemu isti... Svi dolaze kod mene zbog istog. Izbor ja tako pao na mene. A i ja ih želim zbog tog istog. Njihovo traženje, i moje traženje je stvaralačko. Konstruktivno. Zato je naš susret bez pobednika. Niko nije nikoga pobedio i niko nije izgubio. Ali svi dobijamo. Otkrivajući nama nepoznat svet koji je oko nas i u nama, opravdavamo ta susretanja. Neki put nas ima dva, a neki put i tri. Oni ne ruše, već nešto grade... Čovek je rođen da stvara. Ljudi koji ne žele da vladaju, jer nagonom za vladanjem čovek gubi svoju iskru i sjaj u očima...

   I Z L A Z   

@ Lazar

---