Imali smo se. Te noći smo se napokon imali. Pokriveni istim jorganom u isto krevetu. Na najmanjoj mogućoj razdaljini. Konačno. Na istom jastuku. U istoj sobi. Gledala sam ga. Neuredna kosa. Ispucale usne. Poluseda kosa. Ogrubele ruke. Oči pospane. Pomalo nezainteresovano ili uprtog pogleda negde duboko u nebo ili zvezde. Umoran. Sanjalica, posmatra mene. Dodirivao bi me svako malo hladnim stopalom, kao da se bojao da ću zaspati. A kako bih? I kao da je znao, nije me dodirivao rukama, jer bih se zalepila za njega. Bio je prelep, čak i takav. Čovek nekako stekne utisak, da u tom trenutku ekstaze ne postoji nijedan drugi. Čudan neki osjećaj, blažen. Smiren. Dišeš i dovoljno ti je. Obično disanje pored anđela postaje najzanimljivija stvar svemira. Htela sam da mu kažem koliko ga zapravo volim. Ali sam se bojala da prekinem tišinu. Jer iako bih rekla da ga volim, to bi bila neistina, jer je ne bi odražavalo no što do sada u životu nisam osećala. Stanje koje prevazilazi ljubav. Da iznad ljubavi ima još. ALi izgleda samo z aone koji žive s njom pa mogu da vide nebo ljubavi. Izgledao je nestvarno. Jednostavno, nisam se usuđivala uništiti trenutak neproživljen ranije. Seks nema veze sa tim. Verujem da čovek i živi zbog tog doživljaja. Vođenje ljubavi čistim dušama. Na nebu ljubavi. Grudi postaju veće. Rastu do nemogućeg uzdaha. I baš u tom uzdahu, shvatim koliko sam bila mrtva i ograničena. Koliko mi je duša bila stegnuta. Pre njega...

   I Z L A Z   

@ Lazar

---