Dobro je biti u braku. Ili nije dobro? Tu nema definicija, pravila niti generalizacije. Zavisi od mnogo faktora a neki i jednostavno – neće.
Osim što nas društveni obrazac uči da je za opstanak nacije a i nas samih bitno sklopiti brak. Zbog tog obrasca, mnogo se ljudi nije ubilo zbog solonesposobnosti, određen broj je u “tako treba, rekla baba“ pronašao i smisao života, dok se treća kategorija zajebala. Neki transparentno, neki prikriveno.
Srećom, kažu ,danas nije sramota biti razveden.
Nije, rođače. Zašto onda razvedenu ženu zoveš „raspuštenica“?
Ko je to nju „raspustio“, „otpustio“, „ispustio“?
Ne misliš ništa loše? Aha. Da vidimo:
Razvedena žena se ili žali ili krivi, nema treće.
To što je neki som ostavio zarad bemligačega, sa dvoje-troje dece i dva-tri kredita, nije njena greška već njeno pomilovanje. I nije ona kriva što joj se brak raspao, nije se sama ni udala. Čega ti je žao? To što je ostavila nekog soma zarad bemligačega, i otišla sa dvoje-troje dece i dva-tri kredita, nije njena greška već njeno pomilovanje.
„Moderno“ društvo nema ništa protiv razvoda ali dozvoljava sebi luksuz nepisane diskriminacije.
Razvedenoj ženi se svaki ugursuz usudi da priđe jer misli da, ako je razvedena, treba da spusti i kriterijume. Ako vodi računa o sebi – droplja je. Ako ne vodi – jadna je! Ako ima nekog – droplja je. Ako nema nikog – jadna je!
Nerazvedene žene obično je javno podržavaju a u sebi žale i „fala bogu što nisu na njenom mestu“.
Da, njima je teško, njima je teže nego meni, tebi, nama pa na kub. One same podižu decu, jurcaju od posla do vrtića ili škole, kuvaju, plaćaju račune, čiste, vode decu na razne aktivnosti, menjaju svećice na kolima, popravljaju bojlere i grejalice, brane se od grabljivaca i još stignu da se očešljaju i našminkaju.
Da, one su ponekad drčne, pomalo bezobrazne, ne daju na sebe, češće pokazuju zube nego osmeh; one su apsolutne carice jer su uzele svoj život u svoje ruke, bilo da su ostavljale ili da su ostavljene.
One, rođače, nisu htele da trpe! Rekle su „ne“ isto tako odvažno i odlučno kao što su jednom rekle „da“.
A niko to ne radi bez debelog razloga.
Ima, bre, da se skloniš kad prolaze i da te bude sramota što bi ti na njihovom mestu možda puk’o ko lajsna, utopljen u alkohol i apatiju.
Ima, bre, da kažeš „svaka ti čast“ a ne da se kradom pitaš „imaš li šanse“!
Poznajem nekoliko razvedenih žena i skidam im kapu na hrabrosti i borbi sa životom i samoćom.
Nisu to nikakve „raspuštenice“, raspustio vam se mozak dabogda!
To su fajteri kakvi vi „neraspušteni“ ni uz čiju pomoć ne biste umeli da budete.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---