Zvali su me ludačom.
Jedni, kad ih nasmejem do suza. Drugi, kad ih zbunim prostim pitanjem „Zašto?“
Treći, jer me nisu interesovali koliko su smatrali da zaslužuju.
Okupirana čestim solo-menjanjem, dubinskim analizama sopstvenog sveta, teškom borbom za čišćenje ličnih stavova od tuđih uticaja, nikad nisam suviše značaja pridavala tome kako me drugi vide. I zašto.
A ipak, to „ludača“ prati me od rane mladosti.
Začudo, nikad mi se nije učinilo uvredljivim, možda zato što i nema realnih osnova za takvu etiketu. Ustvari, prilično sam dosadna.
Mnogo ćutim. Mnogo pišem. Mnogo čitam. Mnogo učim.
Malo mi vremena ostaje za udubljivanje u tuđe živote. I to malo vremena trošim na dokazane, meni slične „ludake“.
„Ludača“ sam bila kad znam više nego što se očekuje od sitne plavuše na visokim štiklama.
Zatim, kad sam svom energijom podržavala tuđe trunčice posebnosti, uživajući u tome da gledam kako se spajaju u heterogenu masu i navijajući da ta masa naraste poput dobro umešenog testa.
„Ludača“ sam bila i kad se nisam primala tamo gde su me drugi sadili. Kad nisam zamerala na slabostima ako je ispod njih treštao hard rok individualnosti, sramežljivo i utišano. Al je treštao.
Bila sam „ludača“ i kad sam odlazila ne pitajući zašto me teraju. Nisam znala. Prosto me nije zanimalo.
Kad su mi tovarili nepostojeće osobine i moju istinu proglašavali lažima.
Kad sam ih puštala da misle šta žele, posmatrajući kako preko moje grbače oštre sujete.
Kad sam odavala utisak da mi je stalo, pa zaboravljala brže od prosečne partije jamba. Verovatno i jesam ludača al ne kakva bi drugi voleli da budem.
Ludača sam jer moje zadovoljstvo ne zavisi ni od kog osim od mene. I zato što umem da ustalasam učmale bare žabokrečine u nesigurnim ljudima.
Što je sa mnom vrlo lako izaći na kraj ali vrlo zajebano uvući me u početak.
Ludača sam jer sam zbog jedne prave reči u stanju da oprostim sto pogrešnih.
I zato što nikad nikog ne teram u materinu. Zbog toga sam ludača na kvadrat.
Zato što ne postavljam nepremostive granice između prošlosti i budućnosti. Što zaboravljam. I dobro i zlo.
Najviše sam ludača zato što bih se opet smejala sa ljudima zbog kojih sam plakala jer su za mene emocije stvar momenta a momenti stvar prošlosti. Ludača sam što se javno poveravam sama sebi i zabole me da l će neko razumeti o čemu pričam.
Da li će, a bogami, i kako će protumačiti. I onako će reći:“ Ma, pusti je, ludača!“
P.D.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---