Neki je Evropljanin zalutao u pustinji Sahari. Izgladneo je i ožedneo. Zadnjim se silama vukao u nadi da će pronaći oazu i tako spasiti život. Kada je već izgubio svaku nadu, odjednom mu se pred očima pokaže zelena oaza.
Sav sretan poče trčati prema njoj, a onda se zaustavi govoreći sam sebi: ”Ne, ne smem se dati prevariti. To je fatamorgana. Moje oči vide i ono što ne postoji, jer čitavo moje biće čezne za oazom. Nije to oaza.. Moram biti razuman…”
I opet pođe dalje vukući se kroz pesak. Odjednom ugleda pred sobom urme na kojima su visili plodovi. Upravo htede da ih ubere kad se opet priseti: ”Ne, nisu to datule. To je fatamorgana. Ne smem se dati prevariti…” Nekoliko koraka dalje pred očima mu se ukaže izvor vode. I kad se hteo nagnuti da se napije, njegov ga trezni evropski razum upozori: ”To je samo fatamorgana, nema tu izvora. O bože, umreću od gladi, žeđi i vrućine..”
Nekoliko sati kasnije ušla su u oazu dva beduina. Začudiše se kad ugledaju mrtvog Evropljanina. Jedan od njih reče: ”Gle neobična čoveka… Tu pored izvora i datula, u hladu maslina umro je od gladi i od žeđi.” A drugi mu objasni: ”Poznavao sam mnogo takvih evropskih ljudi. Njihov razum im ne da da poveruju u ono što vide srcem i očima.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---