(ako dođete u Beograd, nemojte poneti ništa sa sobom.. siguran sam da ćete naći sve što vam treba, pa i preko očekivanja)
Beograd je jedan neobičan grad. Ništa spektakularniji i lepši od nekih drugih gradova, ali najneobičniji upravo zbog toga što iako u svom imenu ima reč grad, On je najmanje od svega naseobina sa zgradama, ulicama i parkovima. Svako ko u njemu živi zna da je mnogo više od toga. Beograd je priča. Beograd je osoba. Beograd je stanje svesti, način razmišljanja i življenja.
Perfidno ti se uvuče pod kožu. Malo peska sa Lida ili Ade među prstima na stopalima, malo klizanja do kafane po pokislom kamenju niz Skadarliju, pogled s Kalemegdana, malo mirisa pozorišne prašine, malo ježenja od žestine rakije popijene iz unučeta, malo mirisa pečenih kestenova iz Knez Mihailove bude sasvim dovoljno da te zauvek mnogo obeleži.
Sa druge strane i kad je tmuran, kad ti je muka od njega, kad je siv, ti ga, hteo ne hteo, moraš nazvati belim. U toj svojoj kontradiktornosti, sa severa smiren Vojvodinom a sa juga zatalasan Šumadijom, izboran Starim gradom a uštirkan Novim Beogradom, rušen kroz istoriju a obećavan za budućnost, religijama posvađan a ljudskom dobrotom miren, osvaja na prvi pogled. Oklevetan a opet poželjan, izbegavan a neizbežan, ostavljan a nezaboravan.
Beograd je u tolikoj posebnosti odavno postao ničiji. Jer je sav svoj. Može biti moj, može biti tvoj, može biti bilo čiji. Zato i jeste veliki. Neuhvatljiv, jedinstven i nemiran zbog svih ljudi koji su ostavljali deo svog kosmosa živeći u njemu. Prerastao je, nadživeo i preboleo mnoge generacije, a tako će i ovu našu. Ne trebaju mu čuvari, branitelji, dušebrižnici jer za njega smo svi mi samo prolaznici. Pamti samo one koji su umeli da vole. Jedni druge, pa onda time i njega. Obeležen je onima koji su ga gradili.
Biti Beograđanin nije nikakva titula, iako se oko nje utrkuje. To je sticaj okolnosti. Biti Beograđanin (ili npr. Cetinjanka) i dobar Čovek, to je već nešto, jer na kraju krajeva, bitnije je kako voliš nego odakle dolaziš.
Dolazeći u Beograd, ne moraš nositi ništa sa sobom, jer ćeš u njemu sve naći. Odlazeći, slobodno ponesi sve svoje. On ne brine, jer ono što si mu za to vreme dao, i da hoćeš, ne možeš poneti u koferima, džepovima i na đonovima cipela. Svesno ili nesvesno, dao si mu ono najvrednije što imaš.
Sebe.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---