О значају Далмације за српску културу најбоље свједочи податак да је у другој половини 19. вијека у њој живјело више Срба него у Београду, Новом Саду и Нишу заједно. У првих седам сазива Далматинског сабора у Задру предсједници су били – Срби (1861-1895). Довољно је погледати спискове српских установа (просвјетних, привредних, културних итд), као и новине и часописе тога доба (нпр. задарски „Србско-далматински магазин“, осн. 1836), а о древним црквама и манастирима да и не говоримо…


О бродовима српских трговаца у Сплиту у 19. вијеку: Константин Вучковић, оснивач Матице Српске у Дубровнику, имао je брод „Марко Краљевић“, док је међу бродовима његовог учитеља у трговачким пословима Риста Тузлића, био и брод „Милош Обилић“ (Тузлићи су се бавили шпедицијом, имали су бродове, млинице у Солину, земљу, винограде и бројне некретнине). Илустрација: фотографија Сплита аутора др Карла Касера (1861-1942) настала крајем 19. или почетком 20. стољећа…
Франачки писац Ајнхард, биограф Карла Великог, у своме познатом делу Vita Caroli Magni насталом између 817. и 830. године, саопштава како Срби држе велики дио Далмације (quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere)… Он ту по свему судећи мисли на границе римске провинције Далмације, која се на источној обали Јадрана пружала од Истре и Кварнера па до Боке Которске, али је обухватала и знато шира подручја, укључујући нпр. Лику, Банију Кордун, добар део Босне и читаву Херцеговину. Византијска Далмација из Ајнхардовог времена обухватала је приморске градове с њиховим залеђем и острва од Кварнера до Боке. Хабзбуршка Краљевина Далмација такође је обухватала и Боку Которску. Данашња Далмација је најмања. Али свим тим „Далмацијама“, од Ајнхардовог доба до данас, својствено је да у њима живе и Срби. И још нешто. Када смо рекли да је у другој половини 19. вијека у Далмацији било више Срба него у Београду, Новом Саду и Нишу заједно, мислили смо на Далмацију без Боке, и не рачунајући далматинске Србе католике. Тако нпр. ако погледамо пописе између 1874. и 1885. године Београд има 27.605 становника, Нови Сад око 21.000 (од чега Срба 8.790), док их је у Нишу 10.270. Дакле, у Београду, Новом Саду и Нишу заједно живи мање од 47.000 Срба, док ће (према Шематизму Епархије далматинске) православних Срба 1885. у Далмацији (не рачунајући Боку Которску и Дубровник) бити 66.294, тј. готово за трећину више…


Свечаност православног бадњака: Шибеник 1928. год.
Српски православни епископ Далматинско-истријски академик др Никодим Милаш (Шибеник 1845. – Дубровник 1915) у предговору за своју капиталну и до данас непревазиђену књигу „Православна Далмација“ вели:
„Ваљда нема на свијету земље, у којој је нетолеранција наспрам православне вјере тако велика, као у Далмацији… Мене је, као православног Далматинца, ова ствар одавна занимала… Проучавању извора посветио сам скоро пет година… Православна вјера била је једина у Далмацији све до друге половине IX вијека. Тада она ступа у борбу са романизмом, који је силом државне власти почиње гонити, и гони је бездушно све до времена св. Саве српскога, кад православни Далматинци добијају нову духовну снагу да се противницима одупру и да одрже православље у Далмацији и до данашњег дана… У Задру, на Ђурђевдан 1901″… („Православна Далмација – историјски преглед“; прво издање: Издавачка књижарница A. Пајевића, Нови Сад, 1901)…

   I Z L A Z   

@ Lazar

---