Čuveni italijanski ronilac Enzo Maiorca zaronio je u more kod Siracuze sa svojom ćerkom Rosanom, koja je bila na brodu.
Dok je ponirao, osetio je da ga je nešto lagano udarilo po leđima. Okrenuo se i ugledao delfina. Shvatio je da on ne želi da se igra, već nešto govori.
Životinja je zaronila, a Enco je sledio. Na dubini od oko 15 metara nalazio se još jedan delfin uhvaćen
u napuštenoj mreži.
Majorka je brzo zatražio od svoje ćerke ronilački nož. Za nekoliko minuta uspeli su da oslobode delfina, koji je poslednjom snagom ispustio „gotovo ljudski krik“ kako je to rekao sam Majorka.
Delfin može da preživi pod vodom do 10 minuta, a zatim se udavi. Oslobođeni, još uvek ošamućeni delfin, Enco, Rosana i prvi delfin izvukli su se na površinu. A onda se ispostavilo da je to delfin ženka koja je nekoliko trenutaka kasnije na svet donela malog delfina.
Otac-delfin je napravio krug, doplivao do Enca, dodirnuo mu obraz (kao poljubac) - gest zahvalnosti ... i otplivao.
Nakon svega što se dogodilo, Enco je rekao: „Dok čovek ne nauči da poštuje prirodu i da razgovara sa životinjskim svetom, nikada neće saznati svoju pravu ulogu na Zemlji!“
Priča se odigrala 2009.
(preuzeto)

   I Z L A Z   

@ Lazar

---