НА ДАНАШЊИ ДАН, 7. фебруара 1864. године у Бечу је умро Вук Стефановић Караџић.
Одмах по Вуковом упокојењу послан је телеграм у Београд кнезу Михаилу, да га питају где ће се Вук сахранити. Разочарани су били пријатељи Вукови и српски студенти када је после два дана стигао одговор да се Вук сахрани у Бечу. Потом су се окупили да му тело пренесу у Грчку капелу. У капели су поред ковчега била два стола: на један су стављена Вукова дела, а на други његово ордење. Не само Срби него многи Словени, па и неки од Немаца који су га знали и поштовали, окупили су се да отпрате Вука до гроба на бечком гробљу Светог Марка.
Опело су сутрадан одржали архимандрит Герасим Петрановић и прота Рајевски, Вуков лични пријатељ, уз учешће свих свештеника Грчке цркве у Бечу. Два српска студента одржали су пригодне говоре: један на српском, а други на немачком језику. Први, Александар Сандић, на крају говора, по обичају народном, као што се чини у тужбалицама, поздрављао је мртве по Вуку: "Јунаке са Косова и певаче њиховог јунаштва Вишњића, Подруговића, претходника његовог Доситеја и добротвора Копитара и пријатеља Мушицког... ученике твоје и наше омиљене вође омладине Бранка Радичевиће и Богобоја Атанацковића и Косту Руварца." да би завршио заклетвом омладине: као што је Вука поштовала и волела за живота, и по смрти ће његову успомену поштовати и ићи путем који је извео. (Ј. Шаулић, Вук и породица, 1978)
На фотографији: Вуков надгробни споменик, гробље Светог Марка, гробно место бр. 2960, (Sankt Marxer Friedhof, grab no. 2960) у Бечу.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---