Будимир Давидовић, из Лучана код Чачка, учесник оба Балканска рата и Првог светског рата - најодликованији српски војник свих времена.
Србин који је задобио 74 ране од гелера, имао је 17 убодних рана на телу, остао је без руке и преживео бомбу, бачену на њега.
Преживео је Албанску голготу, залечен је на Крфу, са кога је отишао у пробој Солунског фронта.
За своје јунаштво одликован је највишим војним признањима:
Са две Карађорђеве звезде са мачевима.
Орденом Легије части.
Орденом Белог орла са мачевима.
Обилићевом медаљом за храброст.
Албанском споменицом.
По пробоју Солунског фронта, опорављао се у болници. Чувши за јунаштво и неуништивост овог нашег борца, у болници га је посетио француски генерал Гијом.
Том приликом, генерал Гијом је са својих груди скинуо орден француске Легије части и ставио га у Будимирову руку, коју је дуго држао стиснуту, уз речи да такав јунак заслужује такво одликовање много више него он и уз изговорену поруку:"Нека се у Србији у хиљадама множе такви јунаци, као што си ти!"
Међутим, кад се јуначке ране пензионишу, наступа све оно што нашем друштву, нажалост, није страно, на нашу срамоту:
Да би преживео и прехранио себе, жену и двоје деце, надничио је и тешко се мучио, будући да је имао само једну руку.
Због тежачког рада и тешких рана, с годинама је био све мање способан за рад. Болесног и онемоћалог, сви су га избегавали, а његово јунаштво брзо заборавили.
Сатеран уз зид, а одговоран за опстанак своје породице, Будимир је стиснуо зубе, прогутао понос и написао потресно писмо Милану Недићу, тог 24. априла 1942. године, сачувано у оригиналу у Народном музеју у Чачку:
"Молим Вас да ми се додели макар нешто мало државне помоћи, пошто немам никаквих прихода. Болестан сам и сакат. Нисам више способан да у кућу хлеб донесем. Умирем од глади на чачанској калдрми, са женом и двоје ситне деце."
Доживео је дубоку старост.
Умро је у 92. години, 1980. године, у Чачку.
Пред смрт је сва своја одликовања и признања даровао Народном музеју у Чачку.
Од 1992. године, једна улица у Чачку носи његово име.
Читајући о Будимиру Давидовићу, осећате понос, дивљење и неизмерну захвалност.
Истовремено, тешка кнедла вам се ваља душником и осећате накупљање суза у грлу...
И тада, и данас, исте нас карактерно менталне бољке нагризају, као рђа гвожђе: некакве певаљке и певачи, јуришници за лоптама свих облика и димензија, уживају националне, доживотне пензије, вишеструко веће од просечних зарада, док браниоци државе, народа и живота на овоме тлу, скапавају у беди, презрени и заборављени.
Тако је било тада, тако је до дана данашњег. Слика и прилика поремећеног система вредности, искривљеног редоследа личних заслуга за државу и обесмишљавања свега што свакоме мора бити свето и примарно.
Почивај у миру, Будимире... Тамо где си отишао, зарасле су све твоје ране, наситила се утроба твоја и дочекали су те раширених руку сви они, који су те годинама одликовали и који су знали да ставе праве вредности на право место.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---