"Rekla sam ti da je nemir moje prirodno stanje. I da mi je duša rastrzana. Da sam često tužna, bez razloga. I da sam najtužnija kada se najviše smejem. Rekla sam ti da umem najtmurnije dane da obojim najveselijim bojama, ali i da sunčane dane pretvorim u sive i tmurne.
Sa mnom je sve lutrija. U bubnju su osmeh, suze, nežnost, odbojnost, poverenje, ljubomora… Od tvoje sreće zavisi šta ćeš izvući danas.
Rekla sam ti da umem da brbljam, satima, o svakodnevnim trivijalnostima i ljudskim tricama. A onda da zaćutim. Tišinu da nosim kao haljinu. Strepnju kao parfem. Dok se u jednom trenutku, iznenada, veselost vrati u moj pogled i nastavim da brbljam upravo gde sam stala, a što si ti zaboravio jer si pokušavao da odgonetneš razlog moje tišine.
Govorila sam ti „Zagrli me, ne diraj me, dođi, nerviraš me, nedostaješ mi, gušiš me…“, često tim redosledom…
A ti si ostajao zbunjen.
Rekla sam ti da me ne pokušavaš razumeti jer često ni samu sebe ne razumem. I da, svaki put kad ne znaš šta bi sa mnom, da me zagrliš. To je uvek tačan odgovor.
Rekla sam ti da je sa mnom teško, jer su mi misli nestalne. I da je jedini način da opstanemo da shvatiš da jedino što u mojim mislima jeste stalno, si TI… iako možda ne deluje uvek tako.
Rekla sam ti da ti poklanjam polovinu svog jastuka koji nikad nisam delila ni sa kim jer u njemu čuvam svoje snove. I da nekad noću, sama u sobi, iznenada osetim miris tvog parfema i poželim da si tu.
Rekla sam ti da te volim. Da te volim toliko da sam zaboravila kako izgleda ne voleti te.
I rekla sam ti da odeš. Odmah. Dok još imam snage da te pustim da odeš.
A ti… Ti si uprkos svemu što sam ti rekla, izabrao da ostaneš?
Dok nisam srela tebe mislila sam da smo mi Vodolije najtvrdoglavije..."
Da, jedina Vodolija kojoj sam pustio da mi priđe, iako nisam bio veseo tim mojim izborom, ali otišavši, pomogla mi je, a tako nekako je bilo i pre par godina. Ne da mi se da osetim Vodolijin duh i energiju od koje mnogi zaziru. Mene vuče, jer nemam taj strah. (konjunkcija Mars-Pluton.)

   I Z L A Z   

@ Lazar

---