Jedna devojka me je pitala, "zašto je, uprkos tome koliko je moja ljubav velika, ipak otišao?"

Odgovorio sam, "jer to nije dovoljno."

"Zašto?"

Nisam je mogao pogledati u oči pa sam zurio u svoju ruku. "Zato što te više ne voli."

A onda je dugo ćutala. Nisam čuo više ni reč, pa kad sam skupio snagu da je konačno pogledam, preplavilo me olakšanje kada sam video da ne plače. Umesto toga, zurila je u ružičasto nebo s praznim izrazom lica, možda razmišljajući o stotinu stvari i postavljajući zvezdama počevši da se pojavljuju hiljadu pitanja. Uradio sam istu stvar i pogledao iznad oblaka.

"Zato što, znate, nije stvar u tome koliko volimo tu osobu." Počeo sam, prisećajući se stvari. "Ne radi se čak ni o tome koliko smo bili srećni ili koliko smo se savršeno osećali kada smo sa njima. Kada se ljudi zaljube, naučio sam da se na neki način udaljavaju, kao ostrvo koje se razdvaja na drugo. Nešto samo stoji između oboje i sve jednostavno ih više neće stići kao nekad. Možeš vikati koliko hoćeš, možeš joj reći da je voliš milion puta, ali jaz je prevelik da ti vetar više ne može nositi glas. I dok si ti zauzeta traženjem otpadaka samo da zapališ vatru i pošalješ signal, oni sami počinju iznova, grade novu kolibu i sade novo drveće. Iskreno, ne znam kako to mogu učiniti znajući da ostavio nekoga iza sebe, ali sam na kraju prestao da se pitam i počeo sam da radim na svom ostrvu. Svaki dan bih zalivao svoje biljke i ukrašavao svoj dom, nadajući se da će biti dovoljno lep da kada neko dođe, ona će jednostavno izabrati da ostane svaki dan i možemo gledati milion zalazaka sunca na obali."

Na trenutak je zavladala tišina, a onda je prošaputala: "To zvuči prekrasno."

Nasmejao sam se, gledajući u zvezdu koja se rodila.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---