Normalan čovek postaje zimi melanholičan kada počne da se spušta veče. Naročito još ako fijukom čisti ulice vetar koji zna da bude razlog tom raspoloženju. Ne, ne sećanja nemaju veze s tim. Ko je zaslužio da ti bude razlog neraspoloženju? Prekasno je. Svi su u nekim kovertama ili fijokama u glavi. Odavno. Iako ne tražiš razlog, ti o njemu/njoj više i ne smisliš. Tako je to u životu. Sve ima svoje vreme. Nema razloga, a neko bi rekao: "Ponekad je s razlogom". Dragi moji, stalno je to tako. Voleo bih da čujem taj jedan razlog. A svakim danom sve manje i manje bilo kakvih razloga. I život postaje takav. Ali čovek se nesvesno bori za svaki dan. ...Samo barem još jedan dan.., Eto kako čovek jednostalno nestaje u toj bledoj sceni nestanka. Prosto je to tako. Iako to biva svako veče, pa i dobar deo života. Svikneš se. Ne osećaš to. To je takvo doba života. Vreme senki, vreme nesećanja, vreme ćutanja, vreme tišine, vreme usamljenosti, vreme kada znaš da više nema vremena, vreme kada više nema smisla nikoga uznemiravati, ni bivše ljubavi, ni prijatelje, ni rodbinu, ni pretke. A šta bi im uopšte više i rekao? Ima li smisla? Jedino ovo vreme ima smisla kada osetiš toplinu doma koja ti najviše godi i sitno pucketanje panja u peći i miris drveta koje sagoreva da bi nama bilo toplo. Poneka iskra izleti iz peći, al se i prebrzo ugasi, pa se setiš zvezda padalica da poželiš želju. Sada ih nemaš. A ove iskre mislim da namerno kratko traju, jer znaju one da ti nemaš više želja. Život si sveo na jednostavnost. Eto, tako.. šta više, kada sve postaje kraće i manje i bleđe.. senke se života se izdužile u tišine ove sobe. U tišini koju si toliko želeo i kojoj si stremio. Eto ti je...
Pao je mrak, a šta drugo da vam kažem, nego,
Laka nam noć svima

   I Z L A Z   

@ Lazar

---