Moraš se naviknuti na to,.. Na ljudsku nepravdu, na jecaj tuge, na časove samoće, na čekanje i razočarenja, na zvuk tišine. Jer sve je to samo život. Ako budeš sve previše uzimala k srcu i davala sebe više nego što smeš i ima smisla, izgorećeš kao tužni noćni leptir. Izgoreće ono najlepše u tebi i neće ostati ništa. Ni sećanje na onu nekadašnju tebe. Obriši suze, ne troši ih gde nema smisla. Trebaće ti još u životu da te podsete da si čovek i da ono što se ljudskost zove u tebi umrlo nije. Stavi najepši osmeh što imaš, udahni duboko i samo zaboravi...kakva god da j euvreda. Ibzirom da uvrede ne izlaze iz naših usta i ne nastaju u našim glavama. Jer sretan je onaj ko ne pita puno, ko ne traži razloge, ko ne očekuje više nego treba. Sretan je onaj ko ne poželi više od onog što mu život udeli, pa bile to i mrvice sreće. Opet, unele su dašak topline u odaje tvog života, zar ne? Odaberi biti sretna, ma koliko puta mislila da ćeš umreti od tuge i boli. Ipak sretni smo ili tužni onoliko koliko dozvolimo sebi to da budemo...

   I Z L A Z   

@ Lazar

---