...али до данас нисмо успели да, именима и бројевима, саберемо све наше жртве. Заборавом смо се огрешили и о наше пострадале цивиле, а само у Великом рату у многобројним логорима Аустроугарске, Немачке, Бугарске и Турске, српски народ изгубио је 900.000 жена, деце, стараца ... Имали смо безмало троструко више жртава цивила него војника!
Ни данас, век од завршетка Првог светског рата, не бисмо имали готово ништа "црно на бело" о нашим цивилним жртвама у логору у Араду (Румунија) у којем је од 1914. до половине 1917. заточено и глађу уморено 3.000 Срба, да Павле С. Станојевић, бивши секретар Матице српске и некадашњи директор Архива Војводине није, игром случаја, у подруму Владичанског двора у Темишвару, од влаге спасао сандуке са документацијом о овом казамату...
После три и по године детаљног пребирања по румунским архивима, упоређивања и провере података, те дешифровања умрлица које су пре једног века писали логорски болничари и лекари, Станојевићева књига "Столеће заборава" у издању Архива Војводине, први пут доноси списак од 3.000 наших страдалника у Араду. Неке процене говоре да је у арадској кули било око 5.000 српских жртава.
"Новости", ексклузивно, столеће после страдања, доносе сведочанство о три хиљаде српских душа, које поново имају имена и презимена, године рођења и упокојења. Нису више пуки статистички податак. Међу њима су деца, младе жене у благословеном стању, времешни мушкарци, старице... Најмлађа је тромесечна беба, а најстарија Миља Токић из села Речице у источној Србији, која је у својој 106. години издахнула у логору!
Како су Аустроугарској монархији могли да науде бебе и старица Миља, затим једногодишња Милица Планинчић из Гучева код Рогатице, Мара Ћеранић из Михољача и Милица Шолаја из Лазарића код Гацког, а обе су имале само по две и по године?
Каква су опасност по опстанак "жуто-гарне царевине" били двогодишњаци Петко Панић и Драгиња Пајић из околине Рогатице, те деведесетогодишњаци: Ђоко Мирковић из Гласинца, Милош Павловић и Кисељева Пожаревац) и Милка Филиповић (Липа код Смедерева)?
Никаква опасност они нису могли бити. Једини мотив за њихово заточеништво била је прилика да се дуго присутна идеја о решењу "српског проблема" најзад реализује најсуровијим методама и са бруталношћу каква до тада није виђена у историји ратовања.
После атентата на престолонаследника Фердинанда у Сарајеву, а пре него што је објављен рат Србији, Аустроугарска је отпочела превентивну меру "дисциплиновања" непокорених Срба и спречавање њиховог евентуалног садејства са српском војском. Цивиле из Србије и других српских области у оквиру монархије, одводили су у логоре. На својој територији Аустроугарска је имала око 300 логора за ратне заробљенике и цивиле и они су "радили" све до краја Првог светског рата.
Први возови са српским интернирцима кренули су ка арадском логору већ 27. и 28. јула 1914. године. У Панчеву и Белој Цркви ухапшено је њих 170, и као таоци отпремљени су у Арад. Хапшење и убиства виђенијих Срба у БиХ, кренуло је одмах после Видовдана. Само у августу 1914. године у арадски логор доведено је више од 3.000 босанских Срба из Подриња, Сребренице, Херцеговине, али и Мачве, Шапца, Поцерине, Пожаревца и то понајвише жена, стараца и мале деце.
Према непотпуној документацији архива у Араду, у четрдесетак дана октобра и новембра 1915. из Србије је одведено у Арад више од 4.000 цивила. Према логорском попису од 16. октобра те године, у једном дану стигао је транспорт са 2.340 српских интернираца, а два дана касније доведено је још 922 наших сународника. Током пет месеци, у овом логору утамничено је и 86 свештеника Српске православне цркве.
Одвожени су у сточним вагонима. Сведоци су причали да је гладне, оскудно одевене и кундацима стражара раскрвављене српске цивиле, на путу до Арада мађарска светина проклињала, пљувала и гађала камењем. Данима су возови милели пругом према Румунији.
Житељка Арада Ана Пакурарију (1881-1963) била је 1914. очевидац доласка колоне српских цивила која се једног хладног зимског дана протезала од центра вароши до Улице Еминеску-Доробанц: "Сви су били готово боси и изнурени. Неки су посртали путем, па су их њихови другови морали носити на леђима. Они најизнуренији умирали су на улици."
Малобројни Срби у Араду притрчавали су колонама сународника дајући им храну и одећу. Чинили су то и после, кроз логорску жицу, али су им стражари забрањивали да помажу заточеницима. Људи су умирали најчешће од глади, дизентерије и тифуса. Хране је било мало, а најчешће је то било месо коња који су убијани гранатама на ратишту. Та "храна" путовала је до арадског логора недељама, а када је стигла на одредиште већ је била црвљива, заражена. Неретко, једини оброк затвореницима била је трава.
Најпотреснију причу о Српкињи умрлој на порођају у логору, која је свог тек рођеног сина оставила његовом прадеди, такође ту заточеном, забележио је Урош Ковинчић, арадски свештеник: "Старац је данима преклињао стражаре за пола литре млека за малишана, али милости није било. Пресвиснуо је са праунучетом у наручју."
Умрли интернирци свакодневно су сахрањивани на оближњем доњем гробљу у Араду. Они који су још били живи, ни тако понижени и исцрпљени, нису потпуно губили веру. Забележено је да су појединци од лимених порција правили гусле тихо певајући завичајне песме. Они који су успели да у логор прокријумчаре понешто новца, потплаћивали су стражаре да би им они донели вест о томе како се Србија држи на фронту.
Војвода Петар Бојовић записао је да таквим јунацима и мученицима нова држава и њихови потомци дугују "споменик незаборавности и пијетета".
- Дуг који је према умрлим интернирцима имала српска држава требало је да буде испоштован у после рата формираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца - каже Станојевић. - И почело се са прикупљањем имена умрлих преко Црвеног крста у пораженим земљама и општинама у Србији и Босни и Херцеговини, па се стало без неког образложења!?
Са великом вероватноћом, закључује аутор сведочанства "Столеће заборава", може се наслутити да су краљ Александар и парламент одустали од те намере из страха да се не би продубљивали неспоразуми са Хрватима и Словенцима, који су већином били на страни Аустроугарске монархије, и као њени војници учествовали у злочинима над Србима током рата.
За разлику од Срба, сви други народи подигли су споменике својим цивилним жртвама, употпунили спискове са њиховим именима. Заповеднику арадског логора, потпуковнику Анталу Хегедишу, суђено је после рата, али је ослобођен кривице уз помоћ рођака, генерала у Бечу.
Кад већ није отаџбина, прво спомен-обележје од дрвета, Србима на арадском гробљу, подигао је наш сународник, пекар у том месту.
Ниподаштавајући однос према српским жртвама настављен је и у Брозовој ери. Овом Станојевићевом књигом, сто година касније, само делимично је исправљен заборав страдања и мученичке судбине Срба цивила и интернираца у Првом светском рату.
* На фотографији довођење српских цивила у логор у Араду.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---