🌟🌟🌟🌟🌟🌟🌟🌟🌟🌟🌟🌟🌟🌟🌟🌟
Na kraju svake samoće ostane neki stih. Posle nastane pesma što služi ne samo da bolje shvatimo ko smo i odakle dolazimo, već i šta sve možemo postati ako izgubimo sebe.
Na Bogojavljenje neko iz mrzle vode vadi časni krst, a neko iz toplog srca najbolje što ima. Kao beleg lične časti. U večeri uoči Jovandana, u novosadskom Spensu jedan se pesnik na svoj način pokazao božjim saradnikom obavljajući svetu dužnost. Njegovu novu, tada u javni život uvedenu, pesmu ''Čuvaj mi, Bože, Novi Sad'' doživljavam kao prigodnu molitvu. Teško da u Ravnici pevana reč može tako potresno zvučati sem ako je ne potpiše čuvar dubokog lonca života u kome se stalno krčka gulaš od suza, krvi, vina, suncokretovog ulja, jutarnjih izmaglica, emotivnih udesa i letnje žute prašine. Taj se zove Đorđe Balašević.
Na bogojavljansko veče, kaže predanje, otvaraju se nebesa i svaka će želja biti uslišena, samo pod uslovom da je jasn formulisana. A ovaj vapaj od sedam strofa jeste iskazan pesničkim darom i ljudskom brigom usred svakolikog urušavanja pošto sa ''Sa bele ruže Panonske/ padaju zadnje latice… Na stope predaka i senku Matice''.
Za razliku od drugih, utihnulih ''glasova savesti'' što ćute pred očiglednim falsifikovanjem naše ionako bolne stvarnosti dobro zasuti ''neodoljivim'' ponudama da uveseljavaju narod o praznicima po trgovima, Balašević je u pesmu o svom gradu (koji je, valja reći, često bio neblagonaklon prema njemu) osim neprolazne lepote udahnuo i smisao po(r)uke. Podjednako u misaonom i u formalnom sloju. (Čuvaj mi, Bože, tambure,/uspavanke iz šalajke/i ono malo neba iznad Salajke./ Čuvaj mi, Bože, Novi Sad/Dok rđa se ne u’vati… Čuvaj, jer će i on možda tebe opet čuvati.)
Prosto, pesma koju je naručio ogoljen život, pesma dostojna neslomljenog duha i jezika kojim govori naš narod i kojim govori knjiga naša.
To peva i moli dete Ravnice što, posle toliko napisanog i otpevanog, i dalje lirizovanjem svako pripovedanje čini praznikom. Niko stvarnije i zanosnije nije pevao o Panoniji orača, birtijaša, skitnica, konjušara, svirača, urušenih barona i genijalaca u turnusu. Balašević je pesmotvorac sanjara, brojača zvezda, nežnih duša i romantičara u pogrešnom vremenu. Odnegovanim stihom, đavolski talentovan a plodan ko bačka crnica, znao je da slavi što se ima slaviti, ali i da se distancira od traljavosti i šibicarenja prolaznih sila i silnika.
Lični mit nadograđuje hvatanjem i zastupanjem strahova i osećanja ljudi istih godina, kojima nudi utehu - svoju poeziju kao lepši deo stvarnosti.
Jer Novi je Sad uvek nalik na cilj, čežnju, možda restauracija uspomena, uvek nepoznati sadržaj u prividno odavno znanom. Od te Snežne gospe na Tekijama, tih trista-četristo baroknih metara što dele Varadinsku kapiju od mosta Kraljevića Tomislava, do zbira zanosnih mirisa, boja i zvukova. Novosadske ivice su mesta do kojih dopire prečanska dobrota i trpeljivost. Taj grad, sa Brašovanovog broda što pluta velikim plavim krugom, simbioza je sveta Veljka Petrovića sa uzletelom prepelicom u nebeski nedogled; to su amaneti, pogledi i opomene Isidore Sekulić; garavi nebeski srcokazi Mike Antića; poslednja adresa mađarskog pisca Zilahi sa besmrtnim citatom ''Žene kojima je ljubav sve, uvek su nevine'', sala u kojoj je Štraus mlađi predstavio fantaziju ''Uspomena na Novi Sad'' koristeći srpske narodne motive, pesak Štranda odakle je uzleteo hidroplan sa hrabrim Šumanom, drvene klupe na kojima je umeo da osvane Crnjanski, birtija gde je Purke plakao slušajući romansu ''Tužna je nedjelja'', kafana ''Zvezda'' sa džuboksom ispunjenim sitnišom, dugmadima i blokejima da bi se čuli Pol Enka, Domeniko Modunjo i Ivo Robić na nemačkom; rascvetana bašta uzavrelih boja Milana Konjovića; bajka od blata i tuge Saše Petrovića; dobronamerno sveznanje Draška Ređepa; čarolija u driblingu Toze Veselinovića, muzikantska posvećenost Janike Balaža; gospodstvenost Angela Vlatkovića; proleće Ljilje Petrović iz koga ljubav nikad ne izlazi; šarm sa kojom Bata Pežo čuva prošlost i Vasa Stajić što baca amanet: Novi Sad nije konzument kulture koja se negde drugde stvara, on ne živi od imitacije nego ima redak dar stvaranja, dar invencije!
Mnogi, vidim ne mogu ili ne žele da shvate o kojem to tačno Novom Sadu govori Bard. Istinski Novosađani bez obzira na poreklo, naciju, veru i porodilište u kojem su rođeni, a kojih još ima, dobro znaju smisao otpevanog. Balaševića kao čoveka možete ignorisati, ali se takvom pesmotvorcu morate pokloniti bez obzira jeste li ateista ili vernik.
Njegov Novi Sad je više od parčeta života što se prostire na obe strane dunavske vode. To je i moralna obaveza izrasla na istoriji sokaka nežne lepote: Vetrovit, Ruzmarinov, Rodin, Gospodski, Lastin, Lebarski, Orahov, Kašikin, pa i Šljukin sa sve kuplerajima. I ulicama punim mitova sa sada neuobičajenim ili retkim imenima: Dobrog pastira, Dugorepa, Vetrovita, Gavranska, Crnog petla, Tri violine, Dobrog pastira, Ševina, Četiri krajcera, a i Dželatova čiji je naziv promenjen u ulicu Slobodnog čoveka.
Postojao je i šor Pitomog zeca. Sad se zove ulica Jovana Cvijića. Kroz vreme je dao tri Đorđa. Surovog ispičuturu Kišgecija, zaslužnog gradonačelnika Kambera i Balaševića, kormilara ''šlepova što pod oraje pristaju''. Dobrog znalca istina: grad nije samo fascinacija već stvarnost od koje se ne može pobeći, i nema toga što ta ravnica nije poravnala.
I apela: ''Ne daj se, Novi Sade! Ne daj se barabama. Nikad nećeš propasti dok je nama nas.''

   I Z L A Z   

@ Lazar

---