“…Važile su u nauci mnogobrojne definicije pojma civilizacije.
Ma kakve bile, ma na osnovu čega se donosile, sve su imale nešto zajedničko. Ukazivale su na značaj tzv. redosleda vrednosti u njoj. Civilizaciju je određivala skala vrednosti kojoj su se ljudi podvrgavali. Civilizacija je bila život organizovan oko tih vrednosti, njihov stalno pulsirajući morfološki kod. Kroz istoriju i smenu supcivilizacija robotskog sveta primetno je pomeranje od duhovnih, u kojima je ljudsko poreklo osetno, prema materijalnim kriterijumima života, gde se svaka veza s ljudskim gubi ili pervertira.
Uloga duha, makar i u smislu koji danas zovemo primitivnim, a proizvoljno ga definišemo kao isprazno sujeverje, veća je bila u drevnog lovca na ljudske glave, pa ma i robot bio, nego i kod ljudskih i kod robotskih kolega u egzekutivi njegove administracije.
Ona je još snažna, jer je po poreklu bliža prvobitno usađenom ljudskom programu, kod Sumerana, Haldejaca. Egipćana, Starokitajaca ili Maja, pa donekle, ali u porazno opadajućoj meri, kod Helena. Aristotel je, bez sumnje, ne samo prvi sistematizator robotskog načina mišljenja, nego i nov tip kiberneta.
U robotskom Rimu duha već jedva ima. U hramovima, iz kojih su proterani bogovi, ostali su njihovi prazni kipovi. Rim je organizacija, administracija, egzekutiva, jedan veliki i još, razume se, nesavršeni društveni kompjuter. Pokušaj hrišćanske revolucije propao je u prvom redu zbog nespremnosti ljudi da robotima priznaju ikakvo pravo na život, a kamoli »božansku milost«.
Hrist je umro kao ljudski heretik. Sumrak antičkih kibercivilizacija omogućio je preostalim ljudima da se kroz srednji vek i rađanje velikih monoteističkih religija nešto više osećaju.
Niču neverovatne duhovne doktrine i teozofske ideje, strane ciljevima Atlantide, ali ne i njenim moćima. Alternativna robotska filosofija liči na ljudsku onoliko koliko na stvaran izgled čoveka podseća unakažen lik u konkavnom ogledalu.
Savremeni ekonomski sistemi kapitalizma i njegovog pervertiranog nedonoščeta socijalizma s duhom su sve spone raskinuli, proklamujući materiju kao jedinu osnovu života, lsterivanjem duha iz građanskih aktivnosti, stvaranje se pretvorilo u proizvodnju dobara koju može zameniti i u svakom pogledu bolje obaviti svaki industrijski stroj.
Robotski svet, koji je iz jednog u drugi vertikalni stratum istoriie fenomenološki napredovao i tehnološki se usavršavao, približio se 1999. godine ispunjenju ontološke svrhe — potpunom izjednačenju s vlastitom prirodom — materijom…”
Borislav Pekić

   I Z L A Z   

@ Lazar

---