Стара пословица/мудрост каже: 'Боље је спречити, него лечити.' Колико су лидери проактивни, а колико реактивно поступају? Поједини лидери са поносом кажу: „Закон акције и реакције.“, као да је то једини облик поступања. Да ли успешни лидери требају бити проактивни или реактивни? Да ли је реактивно поступање одредница успешних лидера? У чему је разлика између проактивних и реактивних лидера (и менаџера)? , нека су од питања за размишљање, уколико имате двојбу између проактивног и реактивног поступања односно препознавања разлике између ова два лидерска стила. Проактивност је појам који се користи при означавању самоиницијативног и смелог поступања. Проактивни приступ значи преузимање одговорности и контроле за властите изборе, а затим деловање у смеру који сте сами одредили. Преузимањем одговорности за властите изборе, појединац прави 'нове' изборе који нису под утицајем спољашњих околности или ранијих 'лоших' искустава. Бити проактиван значи створити или контролирати ситуацију, уместо реагирати на одређену ситуацију након што се иста догодила. Проактивно поступање је правовремено препознаје будућих проблема, потреба или промена. Основна одлика проактивних лидера је визионарство. Проактивни лидери су планери који предвиђају потенцијалну кризу. Проактивност је одлична особа која увек гледа у будућност, како би били спремни за нове пословне изазове и подухвате. Проактивни приступ и размишљање о будућности има своје предности, посебно када је реч о мотивирању људи. Овај лидерски стил веома је успешан при мотивисању сурадничког тима, а када је једна особа проактивна, а други је желе следити. Супротно томе, појединци који имају тенденцију да реагују на проблеме само када исти постану 'озбиљни' могу да се назову реактивним лидерима. Реактивно поступање обично значи чекање да се нешто догоди, да би се затим реаговало. На тај начин, обично се гаси неки 'пожари', уместо да се спречава настанак 'пожара'. На 'гашењу пожара' реактивни лидери граде своју пословну позицију односно постају незамењиви тј. самопроглашени 'спасиоци' ситуације. Реактивно поступање подразумева врло мало дугорочног планирања или размишљања према будућности, јер примена овог лидерског стила не подразумева анализу онога што би могло бити потребно у будућности. Одлуке које најчешће доносе реактивни лидери имају 'ad hock' карактер. Реактивни стил лидерства може бити изузетно стресан, јер често подразумева суочавање са непрекидним низом проблема. У овим околностима, лидер може прилично 'тешко' мотивирати сураднички тим, јер је при томе потребно носити се са изазовима (проблемима и притиском) у стварном времену. Реактивно поступање је најчешће облик импровизације и интуитивног одлучивања, недоследности у поступању, које за резултат има нерационалан утрошак (не)материјалних ресурса и 'лоше' утиче на међуљудске односе у предузећу ( и изван предузећа). Закључак Сваки од два наведена лидерска стила има своје предности и недостатке. Бити 'превише' усмерен на будућност није добро, као што није добро нити 'превише' гашења пожара у предузећу. Потребно је да лидери пронађу баланс између потреба у садашњости и предвиђања будућих догађаја. Проактивни лидери су фокусирани на креирање стратегије за постизање пословних циљева предузећа, а затим на планирање начина избегавања и управљања настанком потенцијалних препрека. Реактивно лидерство се фокусира на актуелне проблеме и како их решити. Проактивни лидери обично су потребни у предузећу на стратешком и тактичком нивоу управљања, а реактивни лидери обично су потребни на оперативном нивоу управљања. Лидери који су проактивни обично су бољи у организацији, јер имају способност имагинације тј. замишљају циљ и све кораке које је потребно подузети како би се циљ и реализовао. Реактивни лидери обично су више оријентисани на задатке и концентрисани на крајње резултате. Проактивни лидери препознају ризике и раде на умањивања њиховог утицаја на пословање предузећа. Реактивни лидери могу само реаговати на догађаје, док проактивни визионари предвиђају и утичу на (позитивне) промене у предузећу.
|
