Zagovornici transhumanizma veruju da će napredne civilizacije koje budemo sretali u kosmosu odmaći toliko daleko da će njihovi pripadnici menjati svoja biološka tela kako bi se prilagodili strogim zahtevima života na raznim planetama. Transhumanisti smatraju da su napredne civilizacije u svemiru najverovatnije dosegle genetički i tehnološki unapređenu budućnost. Dakle, ako sretnemo vanzemaljce, ne bi trebalo da se iznenadimo ukoliko su delom biološka, a delom kibernetska bića.

Fizičar Pol Dejvis otišao je korak dalje: „Došao sam do zaprepašćujućeg zaključka. Smatram vrlo verovatnim – zapravo neizbežnim – da je biološka inteligencija samo prolazni fenomen, kratkotrajna faza u evoluciji inteligencije u kosmosu. Ako ikada naiđemo na vanzemaljsku inteligenciju, sasvim je moguće da će po svojoj prirodi biti postbiološka.

A Rodni Bruks, stručnjak za veštačku inteligenciju, napisao je: „Predviđam da ćemo do 2100. godine imati veoma inteligentne robote u svakom segmentu svakodnevnog života. Ali nećemo biti daleko od njih – i sami ćemo biti delimično roboti, i povezani s robotima.“

Ova debata o transhumanizmu nije nova, već potiče iz proteklog veka, kada su počeli da se otkrivaju zakoni genetike. Tu ideju je među prvima pomenuo Dž. B. S. Holdejn. Na predavanju „Dedal ili nauka budućnosti“, koje je 1923. godine održao (kasnije je objavljeno kao knjiga), predvideo je da bi nauka mogla poboljšati stanje ljudske rase pomoću genetike.

Mnoge njegove ideje se danas čine mlakim, ali bio je svestan kakvu kontroverzu će izazvati i priznao je da bi se mogle činiti „skaradnim i neprirodnim“ nekom ko prvi put čita o njima, ali da bi ljudi na kraju mogli da ih prihvate.

Naposletku, osnovne principe transhumanizma – da čovečanstvo ne bi trebalo da proživljava „teške, beslovesne i kratke“ živote kada nauka može da ublaži patnje poboljšanjem ljudske rase – jasno je izneo Džulijan Haksli 1957. godine.

Nekoliko je stanovišta o tome koje aspekte transhumanizma bi trebalo da razvijamo. Neki smatraju kako bi trebalo da se usmerimo na razvoj mehaničkih sredstava za unapređenje ljudi, kao što su egzoskeleti, specijalne naočare za poboljšanje vida, banke sećanja koje se mogu učitavati u mozak i implanti za pooštravanje čula. Pojedinci veruju da bi genetiku trebalo primeniti za eliminisanje smrtonosnih gena, drugi da je treba koristiti za poboljšanje naših prirodnih sposobnosti, dok je neki vide kao način za unapređenje intelektualne moći. Umesto da se određene genetičke karakteristike decenijama poboljšavaju selektivnim gajenjem, kao što smo radili sa psima i konjima, dovoljna je jedna generacija da pomoću genetičkog inženjerstva ostvarimo sve što želimo.
 

Napredak u biotehnologiji toliko je brz da se etička pitanja samo gomilaju. Prljava istorija eugenike, s nacističkim eksperimentima u svrhu uspostavljanja superiorne rase, poučna je priča za sve koje zanima modifikovanje ljudi. A sada je moguće uzeti ćelije kože miša, genetički ih izmeniti tako da od njih nastanu mišje jajne ćelije i spermatozoidi, i potom ih spojiti tako da se stvori zdrav miš. Taj postupak bi u jednom trenutku mogao da se primenjuje i nad ljudima, omogućavajući velikom broju neplodnih parova da dobijaju zdravu decu. Međutim, to bi značilo i da bi ljudi mogli da raspolažu ćelijama vaše kože bez vaše dozvole i da bi mogli praviti vaše klonove.

Čuju se kritike kako će samo bogati i moćni imati koristi od te tehnologije. Fransis Fukujama s Univerziteta u Stanfordu upozorio je da je transhumanizam „među najopasnijim idejama na svetu“, ističući da će promena DNK naših potomaka verovatno uticati na ljudsko ponašanje, uvećati nejednakost i tako oslabiti demokratiju. Istorija tehnologije bi pokazala da bi isprva samo bogati imali pristup tim tehnološkim čudima, ali da bi cena verovatno pala do tačke kada bi čak i prosečna osoba mogla da ih priušti.

Ima i onih koji ističu da bi to bio prvi korak ka podeli ljudske rase i da je ugrožena sama definicija čovečanstva. Možda će zasebne grane genetički unapređenih ljudi naseljavati različite delove solarnog sistema, na kraju se razdvojivši u zasebne vrste. Rivalstvo, pa i rat između različitih grana ljudske rase nisu nezamislivi. Čak bi se i koncept Homo sapiens mogao dovesti u pitanje. Ovu važnu temu obradićemo u poglavlju 13, kada budemo govorili o svetu hiljadama godina u budućnosti.

U Vrlom novom svetu Oldusa Hakslija, biotehnologija se koristi za odgajanje rase superiornih bića zvanih Alfe koji su od samog rođenja predodređeni da vode društvo. Drugim embrionima se ne daje dovoljno kiseonika pa postaju mentalno osakaćeni, te se odgajaju da služe Alfama. Na dnu društva su Epsiloni, kojima je suđen ropski, fizički rad. Ovo društvo je isplanirana utopija u kojoj tehnologija namiruje sve naše potrebe, i sve se čini uređenim i mirnim. Međutim, zasniva se na ugnjetavanju i nesreći onih odgajanih za život na dnu.
 

Podržavaoci transhumanizma priznaju da se svi ovi hipotetički scenariji moraju uzeti za ozbiljno, ali kažu da ta strahovanja u ovom trenutku nemaju nikakvu praktičnu težinu. Uprkos lavini novih istraživanja u oblasti biotehnologije, ovu debatu uglavnom treba staviti u širi kontekst. Dizajnirana deca još uvek ne postoje, a geni za mnoge karakteristike koje bi roditelji možda želeli svojoj deci za sada nisu otkriveni. A možda takvih gena nema. Trenutno se nijedna crta ljudskog ponašanja ne može izmeniti pomoću biotehnologije.

Mnogi smatraju da su preuranjeni strahovi da će se transhumanizam oteti kontroli, pošto je to i dalje tehnologija daleke budućnosti. Ali s obzirom na brzinu kojom se nižu otkrića, genetičke izmene će verovatno postati realna mogućnost kasnije u ovom veku, pa moramo da se zapitamo: koliko daleko želimo da odemo u primeni ove tehnologije?

Izvor: www.kosmodrom.rs

🐉

---