Šta radimo kada ne znamo šta da radimo?
Kriza, pandemija, socijalna izolacija su životne situacije koje nas vraćaju na činjenicu od koje često pokušavamo da pobegnemo: ljudska sudbina je uvek vezana za stepen neizvesnosti, iznenađenja, rizika i nepredvidljivog spleta događaja. Koliko god čvrsto čovek gradio oko sebe stabilnu konstrukciju svakodnevnog života, igra slučajnosti i verovatnoće uvek je prisutna.
Naš narod je davno stvorio mitsku sliku tri vile suđaje, žene koje potpuno posvećene svom poslu, nezavisne od sveta, pletu detetovu sudbinu kao tkanje najvažnijih događaja koji će se odgravati kasnije u životu. Smatralo se da se ovaj važan proces odigrava neposredno pre detetovog rođenja i u prvih nekoliko dana po rođenju, pazilo se da se neka od suđaja ne uvredi, a narod je pokušavao da ih umilostivi darovima.
Tradicija uvek opisuje deo istine. Iako se rađamo ograničeni u fizičkom prostoru i vremenu, u porodici koja ima prošlost i ime, ipak, mi smo bića koja se neprekidno kreću u okviru otvorenog prostora događanja. Iako postoje okviri, granice u koje se naš život smešta, ma koliko nam se uske činile, u njima postoji dovoljno prostora za lično građenje, ličnu odgovornost prema vremenu i ljudima sa kojima delimo iskustvo sveta. Delovanje suprotnih sila uređenosti i slučaja koje čine naš život je prirodna situacija. Mentalno zdravlje podrazumeva ravnotežu u prihvatanju obe.
Kako duži boravak u zatvorenom prostoru, bez socijalnih kontakata, utiče na našu psihu, raspoloženje? Čovek spada u bića koja su veoma duboko povezana sa socijalnim okruženjem, mi se kao jedini na planeti rađamo „nezavršeni“, bespomoćni, potrebna nam je pomoć da bismo uspostavili disanje, hranjenje, kretanje, da bismo aktivirali čitav repertoar ponašanja. Ne možemo bez drugih, povezani smo u porodice, grupe, prijateljsva, rodbinstva, kumstva, razrede, društva, narode… Zbog toga je fizička distanca koja se od nas očekuje i koja je uslov za prevazilaženje krize izazvane korona virusom sasvim neprirodna i nova za nas. Ona je suprotna od onoga čemu smo težili i što smo razvijali. Ono što vidim danas jeste da smo pobrkali izvesne termine: socijalna distanca znači da smo se u društvenom smislu udaljili od nekoga. To se od nas ne traži. Traži se fizička distanca, udaljenost u telesnom smislu a pri tome je moguće i potrebno očuvati socijalni kontakt. Jedno od pozitivnih iznenađenja današnje krize je uloga dobre strane interneta i razvoja komunikacionih tehnologija – one nam omogućavaju da zadržimo socijalni kontakt i bogatstvo društvenog života uprkos fizičkoj distanci. Ono što našim precima nije bilo moguće, događa se danas: odvajanje fizičkog od socijalnog kontakta. Ostanimo društveno povezani, aktivni i negujući jer je to moguće uprkos fizičkoj udaljenosti.
Još jedan aspekt fizičke izolacije treba primetiti: naši životi se odigravaju u veoma različitim okolnostima, prostori u kojima smo primorani da budemo, kontakti koje ne možemo da biramo, načini života koje vodimo su veoma različiti i ljudi se nalaze pred izazovima. Skučen prostor, nedostatak komunikacionih sredstava, nedostatak finansijskih sredstava, postojanje zategnutih, potencijalno emocionalno eksplozivnih odnosa među ukućanima su faktori rizika, koji mogu da dovedu do pojačavanja patoloških ponašanja. Mnogi potencijalni konflikti se izbegavaju tako što se razgovara sa prijateljima, rođacima, vršnjacima, širom grupom. Ukoliko ovo izostane stvara se polje rizika koje može da nanese bol ukućanima, a posebno slabijim karikama među njima – deci i starijim osobama. Odgovornost je dakle na domaćinima, na jačima u kući, onima koji mogu lakše da podnesu teret krize, na očevima i majkama. Kriza je vreme koje pruža priliku. dr Bojana Škorc 
|
